KIM DŽONG IL: VIŠE PODIGAVŠI ZASTAVU ANTIIMPERIJALISTIČKE BORBE, SNAŽNIM KORACIMA KRENIMO NAPRED PUTEM SOCIJALIZMA I KOMUNIZMA

 

KIM DŽONG  IL: VIŠE PODIGAVŠI ZASTAVU ANTIIMPERIJALISTIČKE BORBE, SNAŽNIM KORACIMA KRENIMO NAPRED PUTEM SOCIJALIZMA I KOMUNIZMA

- 25. septembar 1987. godine -

          Danas je opšta revolucionarna situacija veoma složena. Ako se proanaliziraju događaji koji se sada odigravaju na međunarodnoj areni, mogu se primetiti ozbiljni problemi, povezani sa sudbinom ne samo naše nego i svetske revolucije.

          Mi, korejski komunisti, moramo nastaviti i do kraja dovršiti đučeovsku revolucionarnu stvar, koju je započeo veliki vođa drug Kim Il Sung. Stoga pred nama stoje istorijski zadaci-da, pravilno razmatrajući savremenu situaciju, odlučno odbranimo revolucionarne pozicije radničke klase i da se izborimo za postizanje novog revolucionarnog poleta.

          Da bi se dala pravilna ocena sadašnje revolucionarne situacije i odbranile revolucionarne pozicije neophodno je, pre svega, tačno poimanje istinske suštine savremenog imperijalizma i njegove sudbine.

          U toku drugog svetskog rata svetski imperijalizam je pretrpeo težak udarac. Smrtonosnim udarcima podvrgnute su ne samo zemlje koje su pretrpele poraz u ratu-fašistička Nemačke, Japan i Italija. Ništa manju štetu od njih nisu imale ni kapitalističke države-Engleska, Francuska i druge savezničke zemlje. Jednom rečju, kao rezultat drugog svetskog rata kapitalizam je veoma oslabio.

          Jedino je američki imperijalizam za vreme drugog svetskog rata stekao kolosalne profite i brzo se obogatio. U toku rata industrija Sjedinjenih Američkih Država ne samo što nije razorena, nego je, naprotiv, njena proizvodnja porasla više nego dvostruko. U periodu rata SAD su, kao liferant koji je snabdevao saveznike oružjem i ratnim materijalom, u ogromnim razmerama proširile vojnu industriju i realizujući viškove robe po visokim cenama zgrtale basnoslovne profite. Zahvaljujući ratu, Sjedinjene Američke države su postale najveća država-kreditor u svetu.

          Na taj način američki imperijalizam je zauzeo dominantan položaj u kapitalističkom svetu kako u ekonomskom tako i u vojnom pogledu. To je postalo važan  faktor koji je predodredio tok promena u kapitalističkom svetu nakon drugog svetskog rata.

          Posle drugog svetskog rata pred monopolima SAD postavilo se pitanje života i smrti-kako sačuvati prekomerno naraslu ratnu industriju i kako realizovati viškove kapitala.

          Da bi našli izgovor za očuvanje narasle ratne industrije američki imperijalisti su žestoko digli galamu o „komunističkoj opasnosti“ i pod firmom odbrane „slobodnog sveta“  počeli politiku „hladnog rata“, usmerenu protiv socijalističkih zemalja i na zaoštravanje međunarodne zategnutosti. To je bila takozvana „Trumanova doktrina“. S druge strane, američki imperijalisti želeći da izbegnu ekonomsku krizu i s ciljem realizacije viškova kapitala, pod maskom „pomoć“ za obnovu razorene privrede ulagali su kapital u vodeće kapitalističke zemlje Evrope, ostvarujući samim tim politiku, usmerenu na to da prigrabe u svoje ruke ekonomiku tih zemalja. Ustvari to je bio „Maršalov plan“.

          Na taj način američki imperijalisti su uspostavili svoju vojnu kontrolu u kapitalističkom svetu, doveli svet taj svet u ekonomsku zavisnost od njih, te još aktivnije počeli ostvarivati agresivnu politiku, usmerenu na zaustavljanje razvoja socijalističkih snaga i na realizaciju svojih pretenzija na svetsku hegemoniju.

          Oslanjajući se na razvijenu tehniku i na izvanrednu ekonomsku moć, američki monopoli pojačali su izvoz kapitala u inostranstvo i organizovali multinacionalne korporacije putem stvaranja kompanija-filijala u različitim zemljama. Od početka šezdesetih godina i u drugim razvijenim kapitalističkim zemljama u širokom razmerama su se pojavile multinacionalne korporacije. Na taj način je ubrzanim tempom forsirana internacionalizacija kapitala, te su multinacionalne korporacije SAD i drugih razvijenih kapitalističkih zemalja počele upravljati privredom kapitalističkog sveta.

          U skladu sa ubrzavanjem procesa internacionalizacije kapitala, usled stvaranja transnacionalnih korporacija, dogodile su se nove promene u uzajamnim odnosima kapitalističkih zemalja.

          Posle drugog svetskog rata kapitalističke države su se žestoko nadmetale među sobom u osvajanju tržišta za plasman  robe i podeli uticajnih sfera, što je preraslo u razorne oružane konflikte pa čak i u ratove. Može se reći da su i prvi i drugi svetski rat bili rezultat eksplozije oštrih protivrečnosti i konfrontacije među kapitalističkim državama. Međutim, posle drugog svetskog rata, u zavisnosti od ubrzavanja procesa internacionalizacije kapitala, te zemlje počele su se oslanjati jedna na drugu i uspostavljati dogovore u tehničkom i ekonomskom pogledu. Dok su u prošlosti trošile ogromne snage na konkurenciju i na to da unište suparnike, počev od ovog vremena one su udružile svoje snage da bi se borile protiv socijalizma  jačale kapitalističku eksploataciju i pljačku. To što su se odnosi među kapitalističkim državama iz stanja sukobljenosti na život i smrt pretvorili u odnose uzajamnog saučesništva i saradnje, može se smatrati za najveću promenu koja se dogodila u kapitalističkom svetu posle drugog svetskog rata. Među kapitalističkim državama, razume se, postoje protivrečnosti, međutim na datoj etapi one su povučene u zadnji plan, te su glavni faktor postali odnosi dogovaranja. U toku četrdeset i više godina, počev od završetka drugog svetskog rata pa do današnjeg dana, registrovano je preko 170 velikih i malih ratova, ali među njima nema nijednog u kojem su se među sobom tukle kapitalističke države. Naprotiv, uz pomoć vojnih blokova njihova vojna saradnja je još više ojačala.

          Forsirana internacionalizacija kapitala oko američkog imperijalizma i transformacija koju je pretrpeo imperijalizam, učvršćivanje međusobne saradnje, uslovili su da kapitalizam, koji se našao gotovo pred krahom, doživi preporod i buran ekonomski i tehnički razvoj.

          Posle drugog svetskog rata imperijalisti su postigli međusobni politički, ekonomski i vojni sporazum, pa su, kao rezultat toga još perfidniji postali metodi dominacije i pljačke koje primenjuju. U tome je još jedna od najvažnijih karakteristika savremenog imperijalizma.

          Suočeni s brzim rastom socijalističkih snaga i usponom radničkog i narodnooslobodilačkog pokreta u kolonijama, imperijalisti su osetili da im preti ozbiljna opasnost. Zato su, u cilju slabljenja uticaja socijalizma i gušenja radničkog i narodnooslobodilačkog pokreta u kolonijama, smislili nove, perfidnije metode dominacije i pljačke.

          Duboko poimajući da je nemoguće sačuvati sam opstanak kapitalističkog uređenja, ukoliko se ne dezorganizuje radnički pokret unutar zemlje, imperijalisti su, s jedne strane, zamašno  povećali broj radničke aristokratije, a s druge, ulagali svoje napore da zamaskiraju kapitalističku eksploataciju i da uguše otpor radnih masa koje su se digle u znak protesta protiv nezaposlenosti i bede.

          Imperijalisti su bili prinuđeni da menjaju i metode pljačkanja kolonije, Što se tiče kolonija, eksploatacija i pljačka i dalje ostaju životno važni izvor postojanja imperijalizma. Posle drugog svetskog rata ojačao je narodnooslobodilački pokret do ranije nepoznatih razmera i kolonijalni sistem je uništen, što je imperijalizmu zadalo smrtonosni udarac. Pokušavajući da vrate izgubljene kolonije, imperijalisti su pribegavali perfidnim neokolonijalističkim metodama. Za razliku od prošlosti, kada su gospodarili i pljačkali kolonije metodama otvorenog nasilja, posle drugog svetskog rata su formalno priznali suverenitet mladim nezavisnim državama i zemljama u razvoju i pružajući im takozvanu „pomoć“ podjarmili su ih u političkom i ekonomskom pogledu i podvrgavali ih eksploataciji i pljačkanju.

          Neokolonijalizam je postao metod, koji je imperijalistima otvorio pristup za lako prodiranje u zemlje u razvoju. U prošlosti imperijalističke države vodile su žestoke okršaje oko kolonija, ali od trenutka, kada su se počele oslanjati na neokolonijalizam, sporazumevši se međusobno, te države prodrle su u zemlje u razvoju i posebno, koristeći se „pružanjem pomoći“ kao mamcem ugušile otpor naroda tih zemalja i bez velikog napora osvojile tržišta za plasman robe i sirovinske resurse.

          Ekonomska i tehnička saradnja kapitalističkih zemalja i to što su one osvojile ogromna tržišta i sirovinske resurse u zemljama u razvoju doprinela je naglom podizanju nivoa podruštvljavanja proizvodnje i tehnike u kapitalističkom svetu.

          Promene, koje su se odigrale u svetu kapitala, poslužile su braniocima imperijalizma kao razlog da  na sva usta rastrube kako su likvidirane osnovne protivrečnosti kapitalizma i da kapitalizma nije više u stanju umiranja, već u razvoju i procvatu.

          Međutim, osnovne protivrečnosti kapitalizma nikada nisu bile likvidirane i razbojnička suština imperijalizma se nikada nije promenila. Makar kakav međunarodni bio, kapital ne može biti ništa drugo nego kapital. Transnacionalna korporacija-nije ništa drugo nego način postojanja krupnog monopolističkog kapitala, koji pojačava kapitalističku eksploataciju u svetskim razmerama i obezbeđuje dominaciju imperijalizma. Što se tiče promena, one svedoče o perfidniji metodama kapitalističke eksploatacije i pljačke, o daljem prerastanju protivrečnosti kapitalizma iz unutrašnjih u međunarodne sfere.

              U prošlosti je, kao rezultat kapitalističke eksploatacije u pojedinim zemljama kapitala bila uobičajena pojava da „bogati postaju sve bogatiji, a siromašni-sve siromašniji“. Sada se ona produbljuje, poprimajući opštesvetski karakter, jer je svet podeljen na bogate kapitalističke i siromašne zemlje u razvoju.

          U sadašnje vreme sve jače se zaoštravaju protivrečnosti u kapitalističkom svetu, imperijalizam doživljava ozbiljnu političku i ekonomsku krizu.

          Zbog neokolonijalističke eksploatacije i pljačke, koju vrše imperijalisti, nacionalna industrija zemalja u razvoju sve dalje idem putem propadanja, njivo stanovništvo sve više siromaši, dok im spoljna zadužnost raste iz dana u dan. U zemljama u razvoju kupovna moć robe iz kapitalističkih zemalja je opala i smanjena solventnost u pogledu spoljne zaduženosti. To nije moglo da ne zada udarac imperijalističkim državama, koje su se obogatile na račun zemalja u razvoju.

          Širenje tržišta je pretpostavka za razvijanje kapitalizma. Međutim, zemlje u razvoju dostigle su svoju kranju granicu kao tržište za plasman robe i kao objekat za investiranje, usled čega je imperijalistima postalo teško da realizuju viškove robe u zemljama u razvoju, pa ih je to prinudilo da postepeno smanjuju kredite koje daju tim državama. To je dovelo ne samo do daljeg pogoršanja ekonomskog zemalja u razvoju, nego i do ograničavanja proizvodnje u razvijenim kapitalističkim državama. Sada se između razvijenih kapitalističkih država vodi ozbiljna borba za uzajamno ograničavanje proizvodnje. Neprekidan razvoj tehnike i ograničavanje proizvodnje u kapitalističkim zemljama rađa nezaposlenost i nezadrživu inflaciju. Danas u vodećim kapitalističkim zemljama Evrope nezaposleni čine 12-13 procenata i finansijska kriza zahvata ceo kapitalistički svet.

          Kriza kapitalizma postaje sve očiglednija. Ovo se objašnjava time što se situacija SAD, tog poglavara svetskog imperijalizma, sve više pogoršava.

          U sadašnje vreme Sjedinjene države ne samo što doživljavaju opštu krizu, s kojom su se suočile kapitalističke države nego i postepeno gube dominantno mesto koje zauzimaju u kapitalističkom svetu, usled čeka su i zapale u tešku situaciju. U meri u kojoj razvoj privrede u kapitalističkim zemljama Evrope i u Japanu dovodi do slabljenja ekonomske hegemonije SAD, američki imperijalisti idu u pravcu još veće militarizacije ekonomike da bi sačuvali pravo na hegemoniju u kapitalističkom svetu i obezbedili profite naraslim monopolizovanim kompleksima ratne industrije. Zahvaljujući tome, primetno je povećan deficit državnog budžeta i porasla spoljna zaduženost SAD. Na kraju krajeva, SAD-nekada najveća država-kreditor u svetu- pretvorile su se u najvećeg dužnika.

          U Sjedinjenim državama, u uslovima kada monopoli ratne industrije nastavljaju s neprekidnim proširivanjem ratne industrije da bi iscedili veće profite, ne postoji mogućnost da se zaustavi militarizacija privrede. Mada se SAD sada i slažu sa vođenjem pregovora o smanjivanju nuklearnog naoružanja, to nipošto ne znači da su američki monopoli odustali od proširivanja ratne industrije. Pitanje smanjivanja već proizvedenog i prodatog može i da ne zadire u neposredne ratnih monopola SAD, ali se oni ni u kom slučaju neće složiti s ograničenjem i zabranom proizvodnje nuklearnog naoružanja. Eto zašto Sjedinjene države sve vreme ostaju nepopustljive u ostvarivanju avanturističkog plana „rata zvezda“, na koji, kako se računa, odlaze basnoslovna sredstva od nekoliko triliona dolara, čak i kada one izražavaju saglasnost za voženje pregovora o smanjivanju nuklearnog naoružanja. SAD neće biti u stanju da se oslobode bremena ogromnog vojnog budžeta koji svake godine raste, a deficit njihovog nacionalnog budžeta i spoljni dugovi neće moći da ne rastu. To će, na kraju krajeva, privredu Sjedinjenih država dovesti u katastrofalnu situaciju iz koje nema uzlaza.

          Pravilan izlaz iz političke i ekonomske krize za imperijaliste sastoji se, pre svega, u tome da se odreknu starog  međunarodnog ekonomskog poretka koji potpomaže eksploataciju i pljačku zemalja u razvoju putem neokolonijalističkih metoda, da se uspostavi nov, pravedan međunarodni ekonomski poredak i da se potpomogne ekonomski i tehnički razvoj tih zemalja.

          Jedino razvijanjem privrede zemalja u razvoju Azije, Afrike i Latinske Amerike, koje raspolažu bogatim prirodnim i ljudskim resursima, reši će se problem tržišta za razvijene kapitalističke zemlje. Van tog puta, nema drugog izlaza za njihov opstanak. Međutim, zbog svoje eksploatatorske prirode, imperijalisti ne prihvataju zahtev naroda zemalja u razvoju da se uspostavi nov međunarodni ekonomski poredak i uporno primenjujući neokolonijalističke metode eksploatacije i pljačke, idu u propast.

          U buduće će se još više zaoštravati protivrečnosti i antagonizam među imperijalističkim državama. Mada one danas uspevaju da se međusobno dogovore o očuvanju svojih monopolističkih pozicija, nema sumnje da će se njihovi interesi sukobiti i protivrečnosti među njima povećati, kada im tržište bude još više ograničeno i kada se postepeno zatvore putevi za laku zaradu i povećanje kapitala. Kada im ponestane hrane, vukovi kidišu jedni na druge.

          Savremeni imperijalizam nosi u sebi ozbiljne unutrašnje protivrečnosti, koje mu neće dozvoliti da se spase propasti.

          U sadašnje vreme razvijene kapitalističke zemlje izgledaju spolja prosperitetne, a ustvari iznutra trule zbog protivrečnosti koje se  produbljuju iz dana u dan.

          Zbog sve teže realizacije robe kapitalisti se orijentišu na unakazivanje materijalnog života ljudi, veštački izazivajući kod njih nehumane zahteve. Usled podsticanja raskošnog i razvratnog života i proizvodnje najrazličitijih sredstava koja parališu telo i duh čoveka, iz dana u dan naglo raste broj narkomana, alkoholičara i moralno posrnulih ljudi sa izopačenim sklonostima, te se ljudi pretvaraju u duhovne i fizičke nakaze. Zbog toga su ozalošćeni čak i branioci buržoazije, izjavljujući da je to-hronična bolest savremenog kapitalizma.

          Da bi paralisali samostalnu svest radnih masa i prinudili ljude da se povinuju kapitalističkom eksploatatorskom režimu, kapitalisti, upotrebljavajući sve svoje arsenale, šire reakcionarnu, anti-narodnu ideologiju i kulturu, kao i truli kapitalistički način života. Kapitalističke zemlje preplavljene su reakcionarnom ideologijom svake vrste i sujeverjem što, kao i narkotici parališe zdrav razum ljudi i pretvaraju ih u neuka bića. Tamo vlada princip „jak proždire slaboga“ i caruje socijalno zlo-razvratnost, amoralnost, ubistva, pljačke. Usled svega toga ljudi se ježe od straha i nemira. Na taj način se u kapitalističkom društvu, sa sve većim povećavanjem materijalnog bogatstva sve brže odvija proces osiromašenja duhovnog života ljudi.

          Da bi sačuvala svoj privilegovani položaj, koji iz dana u dan slabi, klasa kapitalista pribegava s jedne strane, perfidnim intrigama, usmerenim na obmanu i podmićivanje, a s druge strane, ide putem fašizacije vladajućeg aparata i daljeg jačanja politike agresije i ratova.

          Izopačenost materijalnog života, osiromašenje duhovnog i kulturnog života, reakcionarnost političkog života-sve se to može smatrati za osnovne karakteristike kapitalističkog društva, koje pokazuje karakteristike kapitalističkog društva, koje pokazuje anti-narodni karakter i trulost savremenog imperijalizma.

          Ljudima je potrebno ne samo da žive u blagostanju i da se razvijaju kao fizički zdravi, nego i da imaju bogat duhovno život i da se razvijaju u duhovno-kulturnom pogledu. Oni žele da imaju kvalitetan materijalan život i bogat, sadržajan duhovno-kulturni život. U isti mah oni kao ravnopravni činioci društva zahtevaju da žive i razvijaju se, da se udružuju i da imaju besmrtan društveno-politički život. To je, može se reći, zahtev svojstven čoveku kao društvenom biću.

          Da bi se, društveni život razvijao u skladu sa zahtevima koji su svojstveni čoveku kao društvenom biću, valja podići duhovni, kulturni i politički život  naroda do nivoa bogatog materijalnog života. Međutim, kapitalisti ne žele da izdvajaju sredstva za obogaćivanje duhovno-kulturnog života naroda, jer oni primoravaju ljude da vode prirodan poročan materijalan život i da se pretvaraju u robove zlata. Štaviše, oni traće ogromne svote novca da bi omeli razvoj radnih ljudi u duhovnom i kulturnom pogledu. Osim toga, kapitalisti se trude svim silama da zakoče razvoj političkog života trudbenika zato što će jačanje političkog položaja i uloge radnih masa dovesti opasnost političku vladavinu kapitalizma. U kapitalističkom društvu ljudi se još više pretvaraju u robove novca i robe, što ide na štetu njihovog političkog života.

          U kapitalističkom društvu je nemoguće odstraniti neravnomernost u materijalnom životu i savladati disproporciju između rastućeg nivoa   materijalnog života i siromašenja duhovno-kulturnog života, disproporciju između narastajućih samostalnih zahteva narodnih masa i političkog života koji se pogoršava. Da bi se likvidirale te pojave, da bi se istovremeno obezbeđivao ravnomeran razvoj materijalnog, duhovnog, kulturnog i političkog života radnih masa, treba ići putem socijalizma. Međutim, zbog svoje klasne suštine, imperijalisti ne samo što se ne žele odreći kapitalizma nego postaju sve reakcionarniji, suprotstavljajući se samostalnoj prirodi čoveka.

          Dok danas u kapitalističkom društvu neravnopravnost i disproporcija u razvoju imaju sve ozbiljniji karakter i dok jača reakcionarnost i anti-narodnost imperijalizma, zaoštravaju se protivrečnosti između narodnih masa, koje zahtevaju da samostalno žive i razvijaju se, i klase kapitalista, te kapitalizam srlja u propast.

          Savremeni imperijalisti, nalazeći se u bezizlaznoj situaciji kako unutar svojih zemalja tako i van njihovih granica, upinju se iz petnih žila da izbegnu pogubnu krizu koja se sve više zaoštrava.

          Američki imperijalisti i svetska reakcija usmeravaju oštre napade protiv socijalističkih zemalja, koje predstavljaju bedem mira i progresa, i cinično deluju da bi sveli na nulu borbu progresivnih naroda sveta, koji žele da idu putem samostalnosti. Kao što je ukazivao veliki vođa, danas imperijalisti, jednom rukom mašući nuklearnim oružjem, a drugom zveckajući novcem, izvode svojevrsnu obesnu igru. Sve raspomamljenije i perfidnije postaju njihove intrige, usmerene na to da bace na kolena narode socijalističkih zemalja i ostale progresivne narode sveta putem pretnji ratom i ucenama, ekonomskim podmićivanjem i podjarmljivanjem, idejnom i duhovnom degeneracijom.

          Uopšte uzevši, kada imperijalizam doživljava krize, on pojačava svoju reakcionarnost i agresivnost i primenjuje sve metode radi očuvanja svog postojanja. To je zakonito. Gnevne intrige imperijalista-ne izražavaju njihovu snagu, već njihovu slabost. Što su oni reakcionarniji i što razuzdaniji padaju u jarost, to će se brže odvijati proces revolucionarnog buđenja narodnih masa i približiti se dan njihove propasti.

          To da se savremeni imperijalizam približava svojoj propasti-nepobitna je realnost. Propast imperijalizma i trijumf socijalizma  je istorijska neminovnost.

          Uz sve to, imperijalizam neće odumreti sam od sebe. On će propasti samo kao rezultat revolucionarne borbe narodnih masa na čelu sa radničkom klasom.

          Da bi se izvojevala propast imperijalizma i pobeda revolucije, odlučujući značaj ima pripremljenost sopstvenih moćnih revolucionarnih snaga. Naročito je važno učvrstiti partiju radničke klase-avangardu revolucije i povećati njenu ulogu.

          Radi jačanja revolucionarnih snaga neophodno je pravilno proanalizirati i oceniti promene koje su se dogodile u socijalno-klasnoj strukturi društva.

          Posle drugog svetskog rata u kapitalističkim zemljama dogodile su se krupne promene u socijalno-klasnoj strukturi društva. U zavisnosti od toga u kojoj je meri u razvijenim kapitalističkim zemljama, usled razvoja tehnike, ubrzana mehanizacija i automatizacija proizvodnje, znatno je smanjen broj lica koja se bave fizičkim radom, a naglo povećan broj trudbenika koji se bave visokokvalifikovanim i umnim radom, pa su oni počeli predstavljati apsolutnu većinu među radnim ljudima.

          Uporedo sa razvojem društva raste i nivo kulturne i tehničke kvalifikovanosti trudbenika, šire se redovi inteligencije. To je, može se reći zakonita pojava.

          Naravno, u uslovima brzog povećanja redova inteligencije među trudbenicima može porasti uticaj malograđanske ideologije. To je zaista tako. Posebno, u kapitalističkom uređenju, gde je teško steći sistematsko revolucionarno vaspitanje, neminovna je pojava da se mnogi intelektualci inficiraju buržoaskim i malograđanskim idejama. Eto zašto njihovo privlačenje na stranu revolucije postaje težak problem. Ali ne treba smatrati da takve promene u socijalno-klasne strukturi društva znače slabljenje socijalno-klasne osnove komunističkih i radničkih partija, ili da stvaraju nepovoljne uslove za socijalističku revoluciju. Ni radnici koji se bave visokokvalifikovanim radom, ni oni koji se bave umnim radom-niko od njih ne vlada sredstvima za proizvodnju. Između trudbenika, koji se bave visokokvalifikovanim ili umnim  radom, i radnika koji se bave fizičkim radom, postoje određene razlike u pogledu nivoa kulturno-tehničkog znanja i uslova rada, ali sve njih, u suštini, objedinjuje činjenica da su zajedno u najmu kod kapitalista i da žive od plate koju od njih primaju.

          Danas u razvijenim kapitalističkim zemljama u ukupnoj masi proletarijata, u ranijem smislu te reči, i trudbenika koji su se nedavno pojavili, koji se bave visokokvalifikovanim i umnim radom, broj radnih ljudi u najamnom odnosu kod kapitalista dostiže 80-90 procenata ukupno zaposlenog stanovništva. Ovo govori o tome da se socijalno-klasna baza komunističkih i radničkih partija nije oslabila, nego, naprotiv ojačala.

          Reč je o tome kako komunističke i radničke partije vode politički rad za pridobijanje širokih slojeva radnih masa putem njihovog revolucionarisanja u skladu sa promenjenom socijalnom-klasnom strukturom društva.

          Radne mase ne kreću putem revolucije stihijski. Radnička klasa može učestvovati u revolucije, tek kad se probudi kao klasa.

          U sadašnje vreme revolucionarno buđenje radnih masa, a među njima i radničke klase, postaje sve aktuelniji  problem. Sadašnju radničku klasu ne moguće je smatrati samo kao proletarijat s golim rukama, kao u prošlosti. Radnička klasa u razvijenim kapitalističkim razlikuje se od onog proletarijata koji nije imao šta da izgubi osim lanaca, kako su tvrdili klasici marksizma, a da i ne govorimo da radnička klasa u socijalističkom društvu nije proletarijat. Da li će čovek biti u stanju da krene putem revolucije ili ne-to ne zavisi samo od toga da li on ima ili nema svojinu.

          Ne sme se smatrati da čovek staje na put revolucije tek kada ne može da izdrži glad i bedu. Živeti kao gospodar svoje sudbine kao gospodar države i društva-takav je osnovni zahtev samostalnog čoveka. Kao što je ukazivao veliki vođa, tamo gde postoji otpor-tamo postoji revolucionarna borba. To je svojevrstan zakon.

          Pre oslobođenja zemlje, u godinama vladavine japanskog imperijalizma naše zemlje nalazila se u boljem položaju u poređenju sa običnim radnicima i imala je više-manje pristojan život. Ali ona je posedovala antiimperijalističku revolucionarnost, jer je bila podvrgnuta nacionalnoj diskriminaciji kao  inteligenciju kolonijalne zemlje.

          Mada je danas u razvijenim kapitalističkim zemljama porastao životni standard trudbenika koji se bave visokokvalifikovanim i umnim radom, oni su ipak kao i ranije podvrgnuti kapitalističkoj eksploataciji i ugnjetavanju. Baš zato su neprijateljski raspoloženi prema kapitalističkom uređenju i zahtevaju da žive samostalno, oslobođeni od vladavine kapitala. Upravo zahtev za samostalnim životom znači težnju ka socijalizmu. Istinu govoreći, u kapitalističkim zemljama skora nema intelektualaca koji bar izvesno vreme nisu simpatisali socijalizam. Što se tiče činjenice da oni ne nastavljaju borbu za socijalizam, to nije u većoj meri povezano s ograničenošću njihovog socijalno-klasnog položaja, već s tim što nisu mogli steći pravilno ideološko vaspitanje i što ih niko nije vodio pravim putem.

          U pogledu revolucionarisanja radnih masa i njihovog pridobijanja na svoju stranu uloga subjekata u svakom slučaju pripada partiji radničke klase. Ne bude li partija učvršćena u organizacionom i ideološkom pogledu i ako ne poboljša metode partijskog delovanja u skladu sa zahtevima stvarnosti, nemoguće je čvrsti okupiti mase oko partije, boreći se da one postanu svesne i organizovane, nemoguće je učvrstiti revolucionarne snage. Nadati se uspehu u revoluciji bez stavljanja u prvi plan rad na učvršćivanju sopstvenih revolucionarnih snaga putem jačanja partije i zbijanja masa oko nje-jeste glupost. To je isto što i nadati se berbi plodova, ne negujući voćku.

          Za jačanje partije pre svega je nužno izgrađivati je na principu obezbeđivanja jedinstva ideja i rukovođenja, izboriti se da partija pusti korene među širokim masama, uključujući tu i inteligenciju, i da ona ima nove rukovodeće ideje i rukovodeće teorije koje joj omogućuju da povede mase putem revolucije. Revolucionarna teorija-nije dogma, već rukovodstvo za akciju. Neophodno je razvijati teoriju revoluciju , neprekidno poboljšavati metode partijskog rada u skladu sa stvarnošću koja se menja, polazeći od samostalnog položaja i dominantne uloge radnih masa. Tek onda može se uspeti u revolucionarisanju različitih slojeva stanovništva i njihovom pridobijanju na svoju stranu, može se postići nov snažan uspon u razvoju revolucije.

          Mi moramo pravilno poimati prirodu savremenog imperijalizma, koji se iz petnih žila upinje, pokušavajući da pred propašću dobije izgled, i moramo čvrsto verovati u neminovnosti njegove propasti. Samo u tom slučaju može se steći duboka vera  u pobedu revolucije i optimizam, te čvrsto stajati na revolucionarnim pozicijama.

          Da bi se pravilno ocenila današnja revolucionarna situacija i odbranile revolucionarne pozicije, nužno je takođe pravilno poimanje prednosti socijalizma i neminovnost njegovog trijumfa.

          Mi moramo proučavati razvoj istorije  posle drugog svetskog rata kao istoriju pobede socijalizma.

          Krah fašističke Nemačke i japanskog imperijalizma i pobeda Sovjetskog saveza u drugom svetskom ratu predstavljali su veliku pobedu socijalizma i osetan udarac imperijalizmu.

          Posle drugog svetskog rata u Evropi i Aziji pojavilo se mnogo novih socijalističkih zemalja, usled čega se socijalizam razvio u svetski sistem, i danas se mnoge zemlje Azije, Evrope, Latinske Amerike i Afrike orijentišu na socijalizam. Privlačna snaga socijalizma postala je moćna više nego ikada, te progresivni narodi sveta gledaju u nju kao u svetionik nade.

          Razume se, socijalizam je prošao naporan put razvoja. Rađanje i trijumf novoga, po pravilu, uvek je praćen komplikacijama.

          Utirući nov put, koji neko nije bio prokrčio, socijalističke zemlje su bile prinuđene da savladaju niz teškoća.

          Prelaz od kapitalizma ka socijalizmu-jeste najozbiljnija socijalna promena u istorijskom razvoju čovečanstva. Vodeći dugotrajnu i tešku borbu za likvidaciju najrazličitijih ostataka prošlosti, nagomilavanih milenijumima, socijalizam je morao prokrčiti nov put za svoj razvoj. I ne samo to. U uslovima, kada u svetu postoji imperijalizam, borba za trijumf socijalizma biće skopčan sa oštrom i složenom borbom protiv unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.

          Uopšte uzev, zemlje socijalizma nasledile su zaostalu ekonomiku i tehniku. Međutim, one nisu imale mogućnosti da od prvog dana usredsrede svoje snage na privrednu izgradnju. Pred radničkom klasom, koja je stala na kormilo vlasti, postavio se najaktuelniji zadatak-izvršiti, pre svega, ozbiljne socijalne transformacije, usmerena na likvidaciju starog eksploatatorskog uređenja i na ustanovljavanje novog socijalističkog sistema, i odbraniti revoluciju od kontrarevolucije. Uzmimo na primer, Sovjetski savez, tu prvu u svetu socijalističku državu. U kapitalističkom okruženju on je vodio složenu i tešku borbu za obezbeđivanje pobede socijalizma i odmah nakon toga preuzeo teško breme drugog svetskog rata. I posle toga  Sovjetski savez je morao usmeravati ogromne napore na odbrambenu izgradnju da bi se uspešno suprotstavio politici „hladnog rata“ koju vode imperijalisti i odbranio socijalizam. Narodi socijalističkih zemalja morali su, s jedne strane, sprečavajući ratnu opasnost i suprotstavljajući se ekonomskoj blokadi imperijalista, graditi socijalizam i braniti revoluciju, a, s druge strane-ulagati velike snage radi razvoja svetskog revolucionarnog pokreta i pružanja pomoći borbi progresivnih naroda sveta za stvaranje novoga društva.

          Ako se uzmu u obzir sve te okolnosti, onda se može reći da su socijalističke zemlje postigle kolosalne uspehe i u oblasti ekonomske izgradnje, a da se i ne govori o političkom i kulturnom životu. U toku više od pola veka od pojave prve socijalističke države, zemlje socijalizma dostigle su takav ekonomski i naučno-tehnički progres, za koji u uslovima kapitalizma nije dovoljno čak ni nekoliko vekova, i stvorile čvrst temelj za dalji, brži razvoj.

          Istorija je nepobitno dokazala da socijalizam ima neuporedivo veće prednosti od kapitalizma i da ima nepobedivu životnu snagu.

          Ako se uporedi život u uslovima socijalizma, gde narodne mase postavši gospodari države  i društva , s jednakim pravima uživaju u samostalnom i stvaralačkom životu, sa životom u uslovima kapitalizma, gde ljudi, pretvorivši se u robove novca, jedino teže svom blagostanju-videće se da postoji razlika kao između neba i zemlje. Tu razliku ne vidi onaj ko je zaražen buržoaskim idejama i ko nema svojstva čoveka.

          Nesporno je da će ubuduće, kako socijalizam još dublje bude puštao korene, biti likvidirani ostaci staroga društva, učvršćeno idejno-političko jedinstvo naroda i povećana njegova stvaralačka snaga, socijalističko uređenje još sjajnije ispoljavati svoje prednosti i da će u bliskoj budućnosti socijalističke zemlje znatno prestići razvijene kapitalističke zemlje u ekonomskom i u tehničkom pogledu.

          Razume se, ne može se reći da su u toku proteklih godina zemlje socijalizma u potpunosti  iskoristili prednosti socijalističkog uređenja.

          Govoreći otvoreno, u upravljanju tim novim društvenim uređenjem one su dopustile i desna i leva skretanja. Krajnosti su otkrivene i u toku uspostavljanja socijalističkog uređenja, ali su naročito ozbiljne greške bile dozvoljene u traženju ključa za rešavanje novog pitanja-kako voditi revoluciju i izgradnju posle uspostavljanja socijalističkog sistema. Osim toga, i u rešavanju problema, koji su iskrsli u uzajamnim odnosima među socijalističkim zemljama, koje ostvaruju revoluciju i izgradnju u različitim istorijskim uslovima, takođe su dopuštene neke ozbiljne greške. Sve je to samo bacalo senku na ime socijalizma.

          Navedene krajnosti, kojih je bilo u socijalističkim zemljama nemaju ničega zajedničkog sa suštinom socijalističkog uređenja, Te krajnosti su od početka do kraja bile povezane s činjenicom da rukovodioci nisu imali iskustva u upravljanju socijalističkim uređenjem i nisu bili dovoljno osposobljeni u idejno-političkom pogledu.

          Sukob između socijalizma i kapitalizma-jeste borba novoga sa starim. Trijumfovaće novo, a staro propasti-takav je apsolutni zakon razvoja istorije. Na putu pobede novoga može biti teškoća, ali taj zakon istorije ni u kom slučaju se neće promeniti.

          Razvoj istorije  čovečanstva je proces ostvarivanja samostalnosti narodnih masa-tog subjekta istorije. U toku razvoja istorije upravo novo pomaže ostvarivanju samostalnosti narodnih masa, a staro ga, naprotiv,  koči. Kapitalizam je smatran za nov u poređenju sa feudalizmom, polazeći od toga što je likvidirao feudalni strateški sistem i ostvario buržoasku slobodu i  jednakost. Međutim, kapitalizam je ugušio težnju narodnih masa za samostalnošću-njihovu želju da se oslobode ne samo feudalnog ropstva, nego i kapitalističke eksploatacije i ugnjetavanja i da postanu punopravni gospodari društva, zbog čega se kapitalizam pretvorio u preživelo uređenje koje se suprotstavlja razvoju istorije. Kao što ne postoji kapitalist, koji ne bi težio profitu, tako isto ne može postajati ni kapitalizam u kome radne mase ne bi bile izložene eksploataciji i ugnjetavanju.

          Za ostvarivanje zahteva narodnih masa-da se oslobode eksploatacije i ugnjetavanja i da postanu punopravni gospodari države i društva neme drugog puta, osim socijalizma. Ma kako bio ulepšavan, kapitalizam ipak ne može izići iz starih okvira eksploatatorskog društva. Jedino u socijalističkom društvu narodne mase mogu zauzimati mesto punopravnog gospodara u svim sferama politike, ekonomike i kulture i igrati svoju ulogu gospodara. Jedino socijalističko društvo predstavlja novo društvo, koje odgovara težnji i zahtevima narodnih masa ka samostalnosti i zahtevima socijalnog razvoja.

          Da bi se čvrsto stajalo na revolucionarnim pozicijama radničke klase i do kraja išlo putem socijalizma, neophodno je ojačati rukovodeću ulogu partije u skladu s realnim zahtevima razvoja socijalističkog društva.

          U zavisnosti od napredovanja socijalističke izgradnje u zemljama socijalizma je podignut materijalni i kulturni životni standard radničke klase i svih narodnih masa, porastao je njihov opšti nivo obrazovanja i stručne spreme, znatno su prošireni redovi inteligencije. Što se socijalizam više bude približavao svojoj najvišoj fazi – komunizmu, sve manje će biti razlike između fizičkog i umnog rada i utoliko će biti viši nivo intelektuializacije celog društva. To  je zakonita pojava. Međutim, to neće prouzrokovati proleterskog karaktera socijalističkog društva. Promena u razvoju socijalističkog društva-je proces postepenog izglađivanja klasnih razlika i preobražaja celog društva po uzoru radničke klase. Može se smatrati da je inteligencija u socijalističkom društvu radnička klasa, koja se bavi umnim radom. Dalji razvoj socijalističkog društva neće dovesti do slabljenja proleterskog karaktera socijalističkog društva nego, naprotiv, do njegovog jačanja.

          Socijalističko društvo oličava suštinske zahteve radničke klase. Suština tih zahteva jeste da se bori protiv egoizma i da se na bazi kolektivizma u potpunosti ostvaruje samostalnost narodnih masa. Ti zahtevi radničke klase odgovaraju zajedničkim težnjama čovečanstva ka samostalnosti.

          Pošto je socijalističko društvo-društvo koje oličava suštinske zahteve radničke klase, stvar izgradnje socijalizma i komunizma može se realizovati samo pod rukovodstvom partije-avangarde radničke klase. Dalje napredovanje te stvari ne zahteva slabljenje rukovođenja partije , nego, naprotiv, njegovo jačanje. Bez partijskog rukovođenja nije moguće obezbediti jedinstvo ideje i volje narodnih masa, ispoljiti prednost kolektivizma , svojstvenog socijalizmu, i utreti put ka komunizmu koji niko nije prokrčio.

          Jačanje partijskog rukovođenja znači odbraniti revolucionarne principe radničke klase u revoluciji i izgradnji i podići nivo partijskog rada u skladu sa zahtevima stvarnosti u razvoju. Ako partija ne ume da vidi stvarnost koja se razvija i ako se grčevito bude držala starih teorija i metoda, onda ona ne može izbeći dogmatske i subjektivističke greške, ako pak partija, pozivajući se na promene života, odustane od revolucionarnih principa radničke klase, onda joj se mogu dogoditi revizionističke i reformističke greške.

          Partija radničke klase, koja rukovodi izgradnjom socijalizma neizostavno mora poboljšati svoj rad i usredsrediti sve svoje snage na učvršćivanju subjekata revolucije i na podizanje njegove uloge.

          Jedino jačajući subjekat revolucije i podižući njegovu ulogu, može se uspešno ostvariti zadatak preobražaja prirode i rekonstrukcije društva, može se izvojevati pobeda u borbi sa neprijateljem. Za puno ispoljavanje prevage socijalističkog uređenja, razume se, važno je stvoriti solidnu materijalno-tehničku bazu socijalizma i poboljšati metode upravljanja socijalističkom ekonomikom, ali još je važnije učvrstiti subjekat revolucije. Pošto čovek razvija privredu i tehniku i upravlja socijalističkim sistemom, bez učvršćivanja subjekta revolucije nemoguće je ispoljiti prevagu socijalističkog uređenja.

          Učvršćivanje subjekta revolucije daje i mogućnost da se suzbije idejno-kulturna penetracija imperijalista. Veliki vođa ukazuje da fizički zdrav čovek može da ne oboli i onda, kada u njegov organizam spolja prodre mikrob koji izaziva bolest. Ma koliko besne i perfidne imperijalista, ako su stvorene sopstvene moćne revolucionarne snage, revizionizam i reformizam neće uspeti da dignu glavu.

          Mi moramo uvek znati da osnovni faktori pobede u revoluciji i izgradnji-nisu u objektivnim uslovima, nego u subjektu, i da nađemo glavne puteve za forsiranje revolucije i izgradnje u učvršćivanju subjekata i podizanju njegove uloge.

          Radi učvršćivanja subjekta revolucije  pre svega je neophodno učvrstiti partiju, koja predstavlja njegovo jezgro i rukovodeću snagu.

          Ako je partija naoružana zdravom ideologijom, ideje narodnih masa mogu biti zdrave i obrnuto, ako se partija inficira idejnom „bolešću“, onda mase idejno „boluju“. Kad je partija ujedinjena u jednu pesnicu, onda mase mogu biti zbijene, a ako je partija izložena grupašenju, onda rascep neće  mimoići ni redove masa. Zato treba posvećivati u prvom redu pažnju očuvanju čistoće revolucionarnih ideja partije, neprekidnom podizanju njenog idejno-teoretskog nivoa i učvršćivanju idejno-organizacionog jedinstva i monolitnosti.

          Da bi se učvrstio subjekt revolucije, nužno je revolucionarisati široke mase i čvrsto zbijati njihove redove oko partije.

          Uporedo sa kretanjem napred socijalističke izgradnje i podizanjem materijalnog i kulturnog nivoa života ljudi neophodno je još više pojačati rad na vaspitanju ljudi na revolucionarnim idejama radničke klase. Ako se to ne čini, u svesti ljudi stvaraju se praznine i u njih može prodreti buržoaska ideologija, a usled toga može doći do gubljenja vere u socijalizam i komunizam i do odustajanja od revolucionarne borbe.

          Neumorno podizanje uloge subjekta ima sudbonosan značaj za stvar ubrzavanje revolucije i izgradnje.

          Treba nepokolebljivo obezbeđivati jedinstveno rukovođenje partije u svim oblastima revolucije i izgradnje i na bazi toga maksimalno razvijati stvaralački entuzijazam i aktivnost masa u skladu sa revolucionarnom linijom partije u odnosu na mase. Izgradnja socijalizma i komunizma je stvar narodnih masa i stvar koju moraju realizovati one same. Zato radi ubrzavanja socijalističke izgradnje ne može biti drugog puta, osim mobilizacije svesnog faktora i samopregora masa. Ne bude li se u tome, već u nečemu drugom tražio ključ za rešavanje pitanja, onda bi se na kraju morali grčevito hvatati za kapitalističke metode, tuđe socijalizmu, i to bi povuklo za sobom ozbiljne i nepopravljive posledice po socijalističku izgradnju.

          Naša partija vodi revoluciju i izgradnju od pobede do pobede u uslovima nezapamćene u istoriji teške i složene situacije, upravo zahvaljujući tome što je dosledno učvršćivala subjekt revolucije i podizala njegovu ulogu.

          U teškim uslovima, kada američki imperijalisti, koji stoje na čelu svetskog imperijalizma, okupiraju polovinu teritorije zemlje i neprekidno vrše agresivne akcije protiv naše Republike, naš narod ostvaruje jednovremeno dva zadatka-samostalnu izgradnju socijalizma i demaskiranje agresivnih planova imperijalista i ujedinjenje domovine. Sada naš narod vodi borbu, noseći na plećima dvostruko, čak trostruko breme. Bez obzira na to, naša Partija uvek sa snažnom verom u pobedu nepokolebljivo stoji na revolucionarnoj liniji. I to je rezultat upravo činjenice da se učvrstio subjekt naše revolucije.

          Oslanjajući se na naučno uopštavanje istorijskog iskustva korejske revolucije i svetskog revolucionarnog pokreta, veliki vođa drug Kim Il Sung je već odavno razradio besmrtne ideje Đuče, stvaralački razvivši revolucionarnu ideju marksizma-lenjinizma u skladu sa novom stvarnošću, i samim tim pripremio kompas-vodilju naše epohe, koji pruža mogućnost da se obezbedi neprekidan uspon revolucionarnog pokreta. U skladu sa đučeovskim principom partijske izgradnje, veliki vođa učvršćuje našu Partiju u idejno-organizacionom pogledu, bori se za svestrano jačanje krvne veze Partije i narodnih masa i neprekidno jača rukovodeću ulogu Partije u svim oblastima revolucije i izgradnje. Na taj način on je vodio i našu revoluciju u sjajne pobede.

          Veliki vođa uči da je za izgradnju socijalizma neophodno uporedo s materijalnom snagom komunizma, neizostavno osvojiti i njegovu ideološku tvrđavu, a radi toga je nužno energično u punoj meri sprovesti tri revolucije-ideološku, tehničku i kulturnu, pridržavajući se principa-da se u svim poslovima stavlja u prvi plan komunističko prevaspitavanje ljudi-gospodara društva. Tako je on prvi put u istoriji jasno osvetlio pravilan put, koji pruža mogućnost da se, nastavljajući revoluciju i posle uspostavljanja socijalističkog uređenja, dovede do pobedonosnog kraja velika stvar komunizma.

          Naša Partija, idući napred putem koji je osvetlio veliki vođa, uspešno gradi socijalizam, ne dopuštajući nikakva skretanja, i u punoj meri omogućava ispoljavanje prednosti socijalističkog uređenja.

          Nepokolebljivo visoko noseći revolucionarnu zastavu anti-imperijalističke borbe, naša Partija odlučno istupa protiv agresivnih i ratnohuškačkih akcija imperijalista i pouzdano brani istočnu predstražu  socijalizma.

          Poklanjajući ozbiljnu pažnju strategijskom značaju Južne Koreje, koja se nalazi u neposrednoj blizini svog najvećeg saveznika-Japana i koja je locirana na uporištu azijskog kontinenta, američki imperijalisti pretvorili su je u nuklearnu vojnu bazu, pokušavajući da na nas vrše vojni pritisak, i u isto vreme preduzimaju  svemoguće mahinacije da bi, okupivši japanske imperijaliste i druge snage svetske reakcije, Južnu Koreju pretvorili u ekonomsku i političku bazu za borbu protiv socijalizma i da bi demonstrirali „prevagu“ kapitalizma na Korejskom poluostrvu. Bez obzira na besomučne intrige SAD i njihovih slugu, naša Republika, nepokolebljivo, moćnim korakom ide napred putem socijalizma, a južnokorejsko stanovništvo, nadahnuto time, snažno vodi borbu protiv američkih imperijalista i za samostalnost, borbu protiv fašizma, za demokratiju, čime iz temelja potresa kolonijalnu vladavinu američkih imperijalista u Južnoj Koreji. Naša nevelika zemlja, stojeći licem u lice sa koalicionim snagama imperijalizma, uspešno gardi socijalizam i čvrsto brani samostalnost. To najrečitije govori o apsolutnoj prednosti socijalizma nad kapitalizmom, o njegovoj nepobedivoj životnoj snazi.

          Naša epoha nipošto nije epoha, povoljna za imperijalizam. To je epoha istorijskog preokreta, kada se dan propasti imperijalizma približava i kada narodi celoga sveta snažnim koracima idu napred putem socijalizma, putem samostalnosti.

          Savremena epoha, zahteva od revolucionarnih naroda sveta da se dignu kao jedan u borbu za odlučujuću pobedu nad imperijalizmom, koji se izbezumljen od besa koprca u samrtničkoj agoniji, u borbu za stvaranje novog, nezavisnog sveta. Boriti se protiv imperijalizma je i braniti samostalnost-to je zajednički borbeni zadatak koji danas stoji pred revolucionarnim narodima sveta.

          Subjekt borbe za samostalnost u svakoj zemlji-jeste sam narod date zemlje, ali subjekt u borbi protiv imperijalizma i za pretvaranje sveta u nezavistan predstavljaju socijalističke zemlje, međunarodni komunistički pokret, narodnooslobodilački pokret u kolonijama, pokret nesvrstanosti, svetski pokret pristalica mira i druge snage koje se bore protiv imperijalizma, a za samostalnost.

          Anti-imperijalističke snage, koje se bore za samostalnost, imaju veliku moć s kojom se ne mogu uporediti snage imperijalizma. Stvar zavisi od toga kako se ujedinjuju i bore anti-imperijalističke snage, koje vojuju za samostalnost.

          Monolitnost je odlučujući zalog pobede u revoluciji. To je nepobitna istina. Uz to, u današnjim uslovima, kada imperijalisti, udruživši se jedni s drugima, koalicionim snagama vode borbu protiv socijalizma i progresivnih naroda sveta, najaktuelniji je zadatak je za sve anti-imperijalističke snage sveta, koje se bore za samostalnost, vode borbu čvrsto ujedinjene.

          Radi učvršćivanja monolitnosti tih snaga, od prvorazrednog je značaja jačanje jedinstva socijalističkih zemalja i međunarodnog komunističkog pokreta. Socijalističke zemlje, komunističke i radničke partije imaju slavne tradicije, koje datiraju još iz vremena kada su branile svoje revolucionarne pozicije i kada su pod zastavom proleterskog internacionalizma monolitno zbile i vodile borbu. Sve socijalističke zemlje, komunističke i radničke partije dužne su da se, nasledivši te tradicije, čvrsto pridržavaju anti-imperijalističke linije i da, boreći se protiv nacionalnog egoizma na bazi drugarskih odnosa uzajamnog poštovanja i saradnje.

          Savremeni imperijalizam nije neprijatelj samo socijalizma, nego i zajednički neprijatelj svih progresivnih snaga naše planete, koje se bore u odbrani mira i samostalnosti. Jedino u uslovima monolitne zbijenosti narodi socijalističkih zemalja i svi progresivni narodi sveta koji se bore za mir i samostalnost, uspeće da izvojuju pobedu u svojoj borbi protiv imperijalizma, u borbi za samostalnost. Progresivni narodi celog sveta dužni su da demaskiraju svemoguće intrige imperijalista, usmerene na rascep i sejanje razdora, i da pod zastavom anti-imperijalističke borbe i samostalnosti čvrsto zbiju svoje redove, izdigavši se iznad idejnih, sistematskih i religijskih razlika.   

          Nema sumnje da će anti-imperijalističke snage koje se bore za samostalnost, kada se čvrsto ujedine u borbi, zbrisati sa lica zemlje imperijalizam i stvoriti nov, nezavistan svet.

          Naša Partija će ulagati maksimalne napore da bi učvrstila monolitnost sa socijalističkim zemljama, međunarodnim komunističkim pokretom, pokretom nesvrstanosti i drugim anti-imperijalističkim snagama koje se bore za samostalnost.

          Borba našeg naroda, koji visoko noseći revolucionarnu zastavu ideja Đuče, korača u avangardi borbe protiv imperijalizma, borbe za samostalnost, vatreno nadahnjuje progresivne narode sveta na borbu za samostalnost. Mi s pravom moramo biti ponosni na to.

          Revolucionari treba da imaju čvrstu veru u budućnost i da u isto vreme ne zaboravljaju pouke istorije, te da nastavljaju nepokolebljivu borbu. Bilo bi velika greška smatrati da će naša borba za stvaranje novog, samostalnog života krenuti kao po loju, dok postoje imperijalisti, koji su u prošlosti zverski ubijali i pljačkali naš narod i koji danas sve vreme pokušavaju da nađu povod za agresiju.  Isto onako kako je naš današnji nov, srećan život u uslovima socijalizma stvoren teškom i krvavom borbom naših revolucionara starije generacije i rodoljubivog naroda, i potpuna pobeda socijalizma i definitivna pobeda naše revolucije može biti izvojevana samo neprekidnom borbom našeg naroda protiv imperijalizma.

          Našoj Partiji je poverena plemenita, istorijska, misija-da vodi našu revoluciju do pobede u današnjoj složenoj situaciji. Svi članovi Partije i svi trudbenici dužni  su da, monolitno zbijeni oko velikog vođe i slavne Partije, još više podigavši revolucionarnu zastavu protiv imperijalizma, snažnim koracima krenu napred putem socijalizma i komunizma.